FRANCUSKO PROSVETITELJSTVO

Pod prosvetiteljstvom podrazumevamo sirenje kriticki izlozenih ideja protiv tradicionalne zastarelosti i predrasuda. Prvi ovakav snazan pokret nastaje pocetkom 18. veka u Francuskoj, a kasnije se siri drugim zapadnoevropskim zemljama. Prosvetiteljstvo karakterise opsta suprotstavljenost ideja pogleda na svet stare – feudalno-monarhisticka klase i opsta suprotstavljenost ideja pogleda na svet nove – nastajuce klase. Prosvetiteljstvo je u drugi plan stavilo teoloske, metafizicke teme, a prakticki problemi zivota, socijalni, ekonomski, politicki i pravni problemi zivota su postali dominantni problemi filozofije. Pod prosvetiteljstvom se podrazumeva i neogranicena vera u moc saznanja, u moc obrazovanja i vaspitanja. Verovalo se da se obrazovanjem i vaspitanjem menjaju drustveni odnosi. Sve se zeli preispitati sa stanovista razuma i u tom smislu, prosvetiteljstvo je dovrsenje renesansnih ideja. Filozof je svaki covek koji se sa stanovista razuma bori za opste dobro.Filozofom se nazivaju oni koji se usko strucno bave filozofskim problemima. Filozofi su bili i: naucnici, publicisti, knjizevnici, lekari,umetnici… Prosvetitelji su oni koji se bave protiv vere,dogmatizma,teoloskih spekulacija. Osnovne ideje za koje se oni bore su:jednakost,sloboda i bratstvo .Nova gradjanska klasa zeli sto vise slobode i ova ideja slobode odgovara ovoj novoj gradjanskoj klasi. Prosvetiteljstvo je ideologija (novi sistem vladajucih ideja) nove gradjanske klase. Na prosvetiteljstvo uticu, izmedju ostalog, teorijski i prakticni uzroci. Kod teorijskih uzroka postoje racionalizam i empirizam-dva suprotstavljena stanovista. Kod prakticnih uzroka ,prosvetiteljstvo nastaje kao izraz potrebe za novom ideologijom. Razvoj nove prirodne nauke takodje utice na prosvetiteljstvo. Francuski revolucionari nose nove ideje. Za vreme revolucije, izlaze na ulicu i nose ideje na parolama.

Glavni prosvetitelji: Volter, Žan Žak Ruso, Didro, Monteskje (Duh zakona / L’esprit des lois/ date ideje koje ce biti ugradjene u demokratiji, ideje koje se odnose na podelu vlasti na izvrsnu zakonodavnu i sudsku i ideje koje se odnose na onoga ko treba da vlada-zakon treba da vlada), Holbah, Kondijak, Bejl, Le Roa, La Metri, D’Alamber, Helvecijus.

MODERNA POLITIČKA FILOZOFIJA

Politička filozofija je menjala svoj lik, a pod njom se podrazumeva pokušaj da se promisle svi oni problemi koji su se vezi sa državom. Sama reč politika potiče od grčke reči polis, što znači grad-država.

Moderna politička filozofija se razlikovala od antičkog i srednjovekovnog pogleda na svet. Sada se država shvata na drugačiji način nego što su to shvatali Platon i Aristotel. Te moderne ideje će ući u moderne političke ustave, a samim tim i će odrediti podelu države.

Predstavnici moderne političke filozofije bili su: Tomas Hobs, Džon Lok, Šarl Monteskje, Žan-Žak Ruso.

TOMAS HOBS

Njegovo najpoznatije delo Levijatan. Ime Levijatan potiče iz Biblije gde se pominje aždaja sa tim imenom. Hobs želi da asocijativno skrene pažnju kakva država može biti ako se ne obraća prevelika pažnja na nju, a u ovom slučaju država se može porediti sa aždajom koja proždire ljude. Država je prema Hobsu veštačka telo. On sva tela deli na prirodna i veštačka. U prirodna spadaju sve ono što dolazi iz prirode, a država je veštačka jer nju stvara čovek, ona zavisi od čoveka koji je stvara i od ljudi koji je čine. Hobs se suprotstavlja Aristotelovim idejama o nastanku države, kao i srednjovekovnim prema Tomi Akvinskom. Prema Aristotelu – čovek je političko, društveno biće, živi u državi, ne može bez države, zato je on i stvara. Hobs smatra da je čovek egoistični individu, da je sebično biće, koje nema nikakve društvenosti u sebi, niti potrebe za društvom, državom, zajednicom. On zadovoljava svoje bitne interese, svoj nagon za vladanjem drugih. Hobs pripada empirizmu, slaže se sa Lokovom teorijom da se svi ljudi ađaju kao tabula rasa. Svi ljudi se rađaju kao isti. On ima u vidu da je neko jači, a neko stariji, ali smatra da i onaj ko je najjači može biti nadjačan od strane jačeg od njega. Kaže da su svi ljudi jednaki i da prema tome svi ljudi teže istim stvarima i u materijalnom i u duhovnom smislu, ali tih stvari je jako malo, pa se javlja borba za njima, u kojoj pobeđuju najjači. To je borba sviju protiv svih ili na latinskom – Bellum omnium contra omnes (Rat sviju protiv svih). To je početno, pretpostavljeno stanje. To je stanje u kojem je čovek čoveku vuk, što znači da je čovek spreman a sve radi ostvarenja svojih ciljeva, pa čak i da ubije čoveka, isto kao što je vuk spreman da ubije vuka. U prirodnom stanju vlada jedna stalna strepnja i strah čoveka za svoj egzistenciju. Čovek ne može smireno da spava, neko će doći da ga opljačka, da mu oduzme ono što je on stekao. To stanje straha, strepnje, nesigurnosti čovek razmišlja samo kako da prevaziđe. Prema Hobsu to stanje se naziva prirodno stanje. Čovek ima pravo da upotrebi sva sredstva da odbrani sebe i ono što je stekao. Hobs kaže da čovek ima i razum, pored toga što ima i magone i sebične potrebe. Razum je taj koji čoveku diktira da prevaziđe to stanje. Pretpostavlja da su se ljudi dogovarali kako da prevaziđu to stanje i da su se dogovorili da organizuju policiju, zakon, vojsku, institucije. Po Hobsu preko tih dogovora nastaju državni organi, institucije koje će brinuti o čovekovoj bezbednosti, životu, zdravlju. Čovek će se odreći svog prava odbrane i predaće ga tim institucijama kako bi ga one branile. To je momenat nastanka društva prema Hobsu. To se naziva Teorija društvenog ugovora. Hobs smatra da tako nastalo stanje se naziva građansko stanje U njemu već postoje institucije, koje bi trebalo da brinu o čoveku. U Hobsovoj filozofskoj teoriji vladar ima određena ovlašćenja, on ima pravo da nas zastupa, on je zamišljen kao apsolutistički vladar. Hobs smatra apsolutističkom monarhijom najboljom vrstom držav. Vladar postavlja sudije, donosi zakone etc. On ima pravo da potpiše rat i mir, on odlučuje koju ćemo religiju izabrati, a to je već lično pravo.

RUSO

Volonté Générale– On kaže da treba da se vlada optom voljom. Smatra da su prava neotuđiva od naroda. Ako vladar ne vlada kako treba mi onda možemo da damo naše pravo da nas predstavlja nekom drugom. Vladavina naroda je neotuđiva.

MONTESKJE

Svaka vladavina je ograničena drugom. Vlast se deli na tri grane – sudsku, izvršnu i zakonodavnu, a zakon je onaj koji treba da vlada, a da svi budu pred tim zakonom jednaki. Zakon treba da ima podršku većine odnosno da bude legitiman, a iz toga će proizađi i legalitet.

NEMAČKI KLASIČNI IDEALIZAM

1781 – 1831

1781. godine je objavljeno prvo izdanje Kantove Kritike čistog uma, a 1831. godine je umro Hegel. Za vreme tih pedeset godina je objavljeno najznačajnije iz nemačkog klasničnog idealizma. U nemačkom klasičnom idealizmu javila su se nova pitanja, rešava se antagonizam između racionalizma i empirizma. Sam nemački idealizam je imao značajan uticaj na marksizam. Hegel je onaj koji je poslednji verovao u racionalnost. Takva filozofija je uticala na razvoj nemačkog duha, na nemački idealizam, inspirisala je mnoge pesnike. Glavni predstavnici su Imanuel Kant, Fihte, Šeling i Hegel.

Imanuel Kant (1724 – 1804)

Rođen je u Keninzbergu i nikada ga nije napustio. Keninzberg se nalazio u tadašnjoj Pruskoj, a danas se on naziva Kalinjingrad i to je ruska enklava, nalazi se između Poljske i Litvanije. Kant je bio jako čudan, nije se ženio, njegov život se deli u dve faze: 1) pretkritički period i 2) kritički period. Granica između ova dva perioda je godina 1781. Tada je Kant objavio svoju prvu kritiku. Pre toga je rešavao probleme pod uticajem Lajbnica i Volfa i njihovog racionalizma, ali ga je Hjum razbudio. Posle 1781. godine objavio je još tri kritike.

1781. – KRITIKA ČISTOG UMA (Kantova teorija saznanja, ključno pitanje ove teorije je – šta mogu da znam?)

1789. – KRITIKA PRAKTIČKOG UMA (Kantova etika, teorija morala, ključno pitanje je –šta treba da radim? ili kako ja treba da radim?, u ovom delu Kant ispituje granice spoznaje.)

1791. – KRITIKA MOĆI SUĐENJA (Kantova estetika, ključno pitanje – čemu mogu da se nadam?)

Neki će reći da se Kantova filozofija može svesti na ova tri gore pomenuta pitanja, a sam Kant ta tri pitanja će svesti na jedno jedino antropološko – šta je to čovek?